Трагови – На данашњи дан: Вече када је Арена први пут грмела због футсала

Најбољи играчи футсала у Европи боравили су пре годину дана у Београду и онима који су и до тада пратили овај спорт дали разлог да га воле још више, а другима прилику да га упознају на најбољи могући начин. На чуђење због, до тада за футсал, невиђене пажње јавности одговор је био једноставан: Само дођите у „Београдску арену“ и погледајте.

На исто место на којем је само десетак дана раније ватерполо машинерија Дејана Савића освојила још једно злато, тада европско, ушли су футсалери. А и они су имали шта да покажу…

Оправдали су очекивања мајстори ове игре. Шпанци су доказали да им нема равних на „Старом континенту“, Руси су стигли до финала трећи пут заредом, али нису имали шансу за злато (3:7), а репрезентација Казахстана је на дебију на Европском првенству освојила бронзу – и без медаље је оставила наш национални тим (2:5). „Орлови“ су били ближи сребру него бронзи, имајући у виду несрећни пораз у продужецима полуфинала од „баћушки“ (2:3), које су претходно савладале Азербејџан (6:2), док је Казахстан пре утакмице за треће место елиминисао Италију (5:2), браниоца титуле, а онда намучио Шпанију у полуфиналу (3:5).

Остала је жал што није дошло до новог одмеравања снага репрезентације Србије са „црвеном фуријом“, која је нашем националном тиму задала много проблема кроз историју. Можда и неке нове „Белгије“, попут оне коју је у гол претворио Предраг Рајић у последњем минуту дуела на ЕП 2007. године, вредне бода (1:1), у годинама највеће доминације Шпаније, када је и реми са том репрезентацијом био фантастичан успех за, практично, сваког ривала, осим Бразила…

Нова фризура капитена Марка Перића је била једна од тема међу репрезентативцима Србије тих дана, па су јој посветили и радовање после голова. Пожелели су и да је промене, на шта је капитен пристао у случају да се освоји медаља. Мало је недостајало…

Из Београда се памте мајсторије Рикардиња, „онај“ његов гол против Србије, али и наша победа (3:1). Такође, памте се историјски погодак Милоша Симића у последњој секунди четвртфиналног дуела са Украјином (2:1), друга мајсторства, пуне трибине, еуфорија и потрага за улазницом више, рекорди када је реч о посећености, али и жал што није искоришћен пун капацитет дворане јер је комплетан изглед, са смањеним бројем седишта, „скоцкан“ давно пре почетка.

Наравно, јасно је да би турнир прошао у скромнијем тону да га није пратио фантастичан резултат домаћина. „Орлови“ су тих дана били на насловним странама дневне штампе, у ударним терминима електронских медија, међу главним вестима на интернету, телевизијски преноси њихових утакмица су имали милионску гледаност… Причало се о њиховом јединству, везама, привржености тиму, предусловима за успех на терену…

Поздрав за капитена Марка Перића, који је за време ЕП прославио 32. рођендан

У целој тој еуфорији и сумирању утисака после турнира, некако је у други план пао сам дан отварања и победа над Словенијом у првом колу Групе А. Незаслужено, пошто је тај тријумф унео преко потребан мир. Уосталом, то је био тренутак који је, од жреба у октобру 2015, проглашен кључним.

А и тај жреб. Није могло теже. Као домаћини су „орлови“ били у првом шеширу, а из другог су добили Португал. И као да то није било довољно, већ је исти тај жреб слао нашу репрезентацију са „пројектованог“ другог места у групи право на Шпанију. Међутим, „орлови“ се „нису сложили“ са прогнозама и до завршнице су отишли другим путем, оставивши „црвену фурију“ и Португал да одлуче о томе ко ће већ у четвртфиналу да се опрости од медаље.

Знало се да победа против Словеније, домаћина ЕП 2018, практично, доноси пласман у нокаут фазу (исто као и у Будимпешти 2010. године), а пораз још тежу борбу, „за живот“, против Португала. На исти начин је размишљао и наш ривал. И ко зна какав би био наставак турнира без домаћина, али је јасно да би интересовање, сасвим сигурно, значајно опало. Притисак је био огроман јер нико није желео ни да размишља о евентуалном неуспеху, нарочито у атмосфери каква је била већ те, прве вечери, када се на трибинама окупило 11.000 гледалаца, што је био први од рекорда тих дана. Те вечери је „Београдска арена“ први пут „грмела“ због футсала.

Почело је лоше по домаћина. Словенија је повела, а „орлови“ су се мучили током првог полувремена. Срећом, успешно реализован пенал са десет метара Слободана Јањића је смањио тензију, али пред „орловима“ је био тежак задатак у другом полувремену. И они су га одрадили без грешке. Гол Младена Коцића већ после 36 секунди другог дела, па још један, у међувремену и онај Слободана Рајчевића, као и закључни Марка Пршића за коначних 5:1.


ЕВРОПСКО ПРВЕНСТВО – ГРУПА А – ПРВО КОЛО 

(уторак, 2. фебруар 2016. године)

СРБИЈА – СЛОВЕНИЈА 5:1

Београд – Дворана: „Београдска арена“. Гледалаца: 11.000. Судије: Ондреј Черни (Чешка) и Алесандро Малфер (Италија). Жути картони: Коцић (Србија), Р. Мордеј, Чујец, Осредкар (Словенија). Стрелци: 0:1 Осредкар у 3, 1:1 Јањић (пенал са десет метара) у 14, 2:1 Коцић у 21, 3:1 Рајчевић у 27, 4:1 Коцић у 30, 5:1 Пршић у 33. минуту.

СРБИЈА: Миодраг Аксентијевић (голман), Марко Перић (капитен), Слободан Јањић, Младен Коцић, Слободан Рајчевић, Александар Живановић, Стефан Ракић, Марко Радовановић, Душан Милојевић, Марко Пршић, Владимир Лазић, Милош Симић, Милош Стојковић, Немања Момчиловић (голман). Селектор: Аца Ковачевић.

СЛОВЕНИЈА: Ален Мордеј (голман), Рок Мордеј, Кристјан Чујец, Игор Осредкар (капитен), Гашпер Врховец, Матеј Фидершек, Анже Широк, Урош Крофлич, Нејц Хозјан, Ален Фетич, Тилен Штендлер, Јака Совдат, Дамир Пушкар (голман). Селектор: Андреј Добовичник.


После свега, често питање селектору Аци Ковачевићу и другим члановима стручног штаба је било о томе шта су рекли играчима на полувремену. Његов осмех и уздах олакшања после те утакмице, како због резултата, још више због попуњених трибина и атмосфере у дворани, говорио је више од било каквих речи – испуњен је сан човека посвећеног овом спорту и других који су делили уверење да је тако нешто могуће! Лед је пробијен те вечери, основни циљ је остварен, а сваки следећи успех „орлова“ је био без таквог притиска, за њихову и душу свих који су их бодрили.

(фотографије: П. Бајић и УЕФА Футсал ЕУРО 2016/промо)