5 на 5 – Марко Гавриловић: Садашњост футсала у Србији je феноменална, али…

Прво играч, затим и тренер Машинца из Крагујевца, потом и шеф струке Пожаревца, Јастрепца, сад и Новог Пазара… Идејни творац и покретач Футсал лиге младих ФС Региона Западне Србије, донедавно и члан Футсал комисије ФСС где је смењен?!

Помоћни тренер и у Омладинској футсал репрезентацији (U19), где помаже у раду селектору Владимиру Јовановићу Прши. До сада сте сигурно погодили – Марко Гавриловић, популарни Гавра, ево –  искрено и без длаке на језику у рубрици 5 на 5.

  • Почетак Ваше футсал каријере као играча датира из времена док сте студирали у Крагујевцу. Кад сте окачили патике о клин и прешли у тренерске воде (КМФ Машинац је прва љубав, мада је у међувремну угашен)?
Играч бр. 4 Марко Гавриловић даје савете саиграчима КМФ Машинац

Играчку футсал каријеру започео сам 2010. године у Машинцу из Крагујевца у коме сам играо пуне четири сезоне. Већ прво смо били убедљиво први са 11 бодова предности у односу на другопласирани тим у Другој футсал лиги Запад, али се тада није улазило директно у Прву лигу, него се играо бараж. Коњарник и Танго Лиман су били успешнији од нас и Винтерспорта у баражу те године. Након тога следе две године лошијих резултата и четврто и пето место на табели Друге футсал лиге, након тога и 2013/2014 година у којој смо у последњој утакмици на домаћем терену изгубили од Фонтане из Чачка у директном дуелу који је одлучивао ко ће се пласирати у Прву футсал лигу Србије. Трибине Друге крагујевачке гимназије никад неће бити пуне као што су биле те вечери, вероватно и тужне као након тог меча. Уједно, то је била и моја последња  утакмица у којој сам био још само играч за Машинац.

После пропуштене велике шансе, ентузијазам људи који су помагали клуб (а којих ионако није било много) је нестао и повукли су се и нашли смо се у дилеми да ли да се клуб угаси, или да пробамо да одиграмо још једну сезону. Како пара није било ни за само такмичење, решио сам да се прихватим тренерског посла и у својој првој тренерској сезони (2014/2015) смо остварили дугогодишњи сан и пласирали се у Прву футсал лигу Србије, уз то и освојили Куп ФС РЗС. У сезони 2015/2016 нисмо, ипак, успели да сачувамо прволигашки статус, иако смо били у игри за опстанак до последњег кола. Ушли смо у лигу као потпуни аутсајдери. Играли смо часно и поштено и стварно можемо бити поносни на све што смо показали те године. И данас се препричавају неке наше победе, можда и више од тога несрећни порази од Калче код куће 2:3 и у Нишу 7:8, па онда два невероватна меча у хали „Језеро” у којима је можда и решен првак те сезоне. За нас несрећни реми против тадашњег дрим тима Деуса 5:5, или још несрећнији пораз од Економца 4:5 голом Рнића 40-ак секунди пре краја … Сезона 2016/17 је била последња моја тренерска сезона у Машинцу, нажалост уједно и последња у којој се овај тим такмичио. Никола Урошевић, помоћник градоначелника Крагујевца задужен за спорт је личну нетрпељивост према мени испољавао преко клуба и те године је било немогуће тренирати и радити. Били смо избачени из свих сала и хала и тренирали на бетончету код мене у крају кад је лепо време, у хотелу „Шумарице” кад је киша или кад је напољу хладно. Само за термине сам те сезоне лично платио преко 2.000 евра. На крају сезоне сам донео одлуку да се повучем и спасим на тај начин клуб, на жалост нисам успео, али опет не губим наду да ће се појавити неко ко ће, ипак, оживети стари Машинац, јер футсал клуб окренут Крагујевчанима треба једном спортском граду као што је Крагујевац.

Пред почетак сезоне 2017/18 стиже понуда Пожаревца коју прихватам. Улазим у један амбицизан пројекат људи који воле футсал и који се први пут такмиче у тада већ јединственој Другој футсал лиги Србије. Циљ је био обезбедити место у горњем делу табеле, афирмисати младе играче и научити их савременом футсалу. Све што смо планирали те године смо и остварили. Дејан Јовановић је те сезоне почео да игра футсал и напросто је експлодирао и сада је један од најбољих играча Прве футсал лиге Србије. Марко Јеремић који се тада пробио је сигурно један од бољих младих играча у Србији, штета што га је операција сад одвојила од терена и што је послом физички везан за Пожаревац.

Након те сезоне у Пожаревцу, двадесетак дана пред почетак такмичарске 2018/19 стиже понуда да преузмем Јастребац. Велики изазов за мене, требало је за практично две седмице селектирати и спремити тим за такмичење у Првој лиги, а распоред нам је био претежак.  Али у прва три кола све три победе, од тога две на гостовањима, једна у Новом Пазару, друга у Београду против Српске. На првом тренингу после тог меча нам се теже повредио Јован Меси Цветановић, који ми је био мотор екипе и није могао да игра наредних шест мечева. Без њега смо знатно покварили скор, али, опет, полусезону завршили на одличном месту на табели и са много повољнијим распоредом у наставку сезоне. Нажалост, морао сам због обавеза у футсал U19 репрезентацији Србије да напустим Блаце, па сам пар месеци био без клупског ангажмана, све док није уследио позив Новог Пазара на чијој сам клупи од марта прошле године.

  • Појасните како сте дошли на идеју да покренете Футсал лигу младих на Западу: ко вам је помогао (или одмогао) у остварењу те битне идеје за развој футсала?

Европско првенство 2016. у Београду, на коме је наша репрезентација забележила највећи у успех у историји и освојила четврто место,  само ми је потврдило да смо и даље далеко од земаља које доминирају европским футсалом годинама. По мени, један од кључних разлога је то што наши играчи почињу да тренирају футсал углавном са 20 и кусур година, њихови се опредељују за футсал као деца. Уз то, било је приметно да се у нашим клубовима ротирају једни исти играчи годинама и да је нашем футсалу потребна свежа крв. Знао сам да нам је Футсал лига младих неопходна, али у том тренутку је деловало немогуће да она у Србији заиста и постоји и да се покрене.

Тренер Гавриловић током тајм-аута даје инструкције играчима КМФ Машинца

Врло брзо након тога уследили су избори у ФС РЗС. На седници клубова, на којој су присуствовали представници 23 клуба са Запада (представници Новог Пазара и Ивањице нису били присутни), изабран сам за члана Скупштине ФС РЗС са 21 гласом за, једним уздржаним (Жупски Рубин из Пријепоља) и једним против (Економац). Како је то у том тренутку значило да ћу постати и председник Комисије за футсал ФС РЗС а и члан Футсал комисије ФСС, рекао сам ту пред свима у својој првој званичној изјави коју је пренео и „Спортски журнал” да ћу покренути Футсал лигу младих на нивоу Западне Србије. У том тренутку, половина људи на састанку ми се смејала, јер је мислила да је то празно обећање, а друга половина је мислила да је идеја добра, али да ју је немогуће остварити.

Обећано – учињено!!! Пар месеци након тога, у децембру 2016, Футсал лига младих на подручју Западне Србије почиње и постоји и дан данас. Лигу је било немогуће покренути без помоћи и велике подршке генералног секретара ФС РЗС Радета Поповића. Њему се свидела моја идеја, стао је потпуно иза ње, ослободио клубове свих плаћања котизација, чланарина, судија… Имао је велико поверење у мене и дао ми је сву слободу у креирању и вођењу лиге и раду. Дејан Продановић, комесар за такмичење сениорских футсал лига на подручју Западне Србије, пружао ми је велику помоћ свих ових година и организовао судије и делегате за сваки меч.

У лиги су право наступа имали момци који имају 17 година и млађи. Први разлог – то што су ти момци физички близу сениорског футсала и, са те стране, најбоље од њих могло је одмах након лиге прикључити првом тиму. Други разлог је то што момцима тих година у Србији није реално наплаћивати чланарину, у тим годинама их по правилу све више занима од спорта. Стога је идеја била мотивисати клубове да се намуче, направе екипу, обезбеде средства за путовања и тренинге, а када се намуче и то једном и ураде и схвате какву футсал корист (а не финансијску) имају од тога, онда је гарантовано да ће те момке држати на окупу годинама и радити квалитетно са њима. Немам ништа против школа футсала, напротив, подржавам их, али оне имају примарно за циљ финансијску добит тренера или оснивача школе. Секундарни циљ им је прављење играча и развој футсала. Ја сам имао другу идеју. Нисам хтео да правим лигу у којој ће неко наплаћивати чланарину и богатити се од тога, хтео сам да направим лигу од које ће корист имати клубови који се у њој такмиче, самим тим и српски футсал у блиској будућности и мислим да сам у томе и успео.

Похвалио бих и клубове – за рад, вољу и истрајност у овом подухвату. Без тога лига не би постојала ни имала икаквог смисла. Три клуба су учествовала у све четири године такмичења – Металац Колорадо, РБ из Ваљева и Карађорђе из Раче. Велику захвалност дугујем Ивану Вуксановићу и клубу Металац Колорадо, кад год је негде испао неки проблем око термина за турнир и организације, они су скакали у помоћ и у Милановцу је све увек могло. Један, за наше услове преозбиљан футсал клуб, чије руководство разуме овај спорт и улаже своја лична средства у њега.

Као што сам рекао, Футсал лига младих се игра већ четири сезоне. Прве сезона је била најлошија, како у организационом делу, тако и у неким размишљањима појединих клубова. Кад је фалио делегат, био сам делегат, судија, мерилац времена, шта год да треба, а са друге стране неки клубови су убацивали и неке старије играча ван прописа само да би дошли до бољег резултата, иако је лига имала потпуно други смисао. Друга и трећа сезона су биле феноменалне. Заиста, по мени, једна лига младих тако треба и да изгледа – и у организационом и у такмичарском смислу, по свему. Ову последњу, четврту сезону нисам огранизовао ја, него Братислав Динић, футсал судија из Крагујевца. И поред тога што је лига имала мање учесника него претходних година, самим тим и мање утакмица, кажу да је била успешна.

Прошле године сам добио зелено светло од Радета Поповића и ФС РЗС да организујемо још једну лигу младих, невезано од ове сад већ традиционалне. У договору са клубовима дошло је до предлога да лига буде за генерације 2006. и млађе и у њој је требало да учествује минимум шест клубова. Остаје мали жал што и та лига није покренута и заживела, међутим, није било до мене. Ја сам свој део посла одрадио и обезбедио подршку и новац од савеза, али је недостајао тај завршни корак, неко ко ће све то да организује…

На крају морам да напоменем да сам све ове године радио волонтерски и да сам од ФС РЗС за четири године добио једном приликом 2.000 динара зато што сам радио делегатски посао на једној утакмици и делио медаље и пехаре. Неко је морао да залегне, да подметне грбачу, да својим колима и о свом трошку иде на турнире лиге и ради даноноћно. Тај неко био сам ја. Нисам ни знао да ћу тих 2.000 динара добити, а никад новац нисам ни тражио за себе. Битно ми је било да све што сам тражио за клубове – то сам и добио.

  • Били сте члан Футсал комисије ФС Србије до скоро, одлуком ИО ФС региона Западне Србије сте смењени… Зашто?

Члан ИО ФСРЗС, Зоран Предојевић, приватник  из Смедеревске Паланке и дугогодишњи фудбалски радник, уз то и један од спонзора Партенона, инсистирао је на томе да он буде председник Комисије за футсал ФС РЗС и члан Комисије за футсал ФСС. О томе да сам смењен, сазнао сам дан након објављивања те вести у „Спортском журналу”. Нисам могао да поверујем у то , али тако је како је. Имао сам, а имам и даље, много идеја и сматрам да сам могао још пуно тога да дам српском футсалу. Да ли сам заслужио смену или не, није питање за мене, него за људе који знају шта сам и како годинама радио, као и за људе који су донели ту одлуку. Свакако, става сам да ниједна функција није вечита, тако и моја, и колико год мени смена тешко пала, ако она донесе бољитак у футсалу на подручју Западне Србије и целе Србије онда ће то бити пун погодак. Зато, мом наследнику на функцији, Зорану Предојевићу, са којим сам лично у више него коректним односима, желим пуно среће и успеха у даљем раду. Он нема времена да организује лиге, нити је човек из струке који може као ја да иде волонтерски и да држи тренинге по клубовима, нити да их свакодневно саветује о футсалу, али зато има довољно финансијских средстава да лично или уз помоћ савеза запосли једног, двоје или троје људи, који ће све ово што сам радио волонтерски радити професионално. Футсал се у Србији играо и пре Гавре, а играће се и после њега. Запад је био најуспешнији регион у футсалу у Србији (и сад је!), а надам се да ће то и остати и даље.

  • Реците нам нешто више о младој футсал репрезентацији Србије: прва селекција је била надомак пласмана на завршни турнир, али је ипак Португал био срећнији, сад, чини се, имамо већу базу играча па самим тим и квалитетнију (U19)?

Месец дана пошто сам покренуо прву Футсал лигу младих у историји српског футсала, стигло је сазнање из УЕФА да се ускоро покреће и прво званично такмичење за репрезентације до 19 година. Невероватна коинциденција. У том тренутку сам као тренер иза себе имао, имајући у виду услове у којима сам радио, нестварне резултате у две сезоне са Машинцем из Крагујевца, уз то и једну прволигашку сезону. Сигурно да је у том тренутку било бољих и искусијих тренера у Србији од мене, али ја сам био једини у земљи који је знао реалну ситуацију на терену, који играч где игра и ко уопште може и жели да игра за репрезентацију, ко не. Било је разних идеја и предлога ко ће водити U19 репрезентацију, а ко радити у њој, а ја сам од стране координатора за футсал ФСС Бојана Павићевића постављен за помоћног тренера репрезентације и и дан данас обављам ту дужност. Хвала му на поверењу у том тренутку, јер ми је то био велики мотив да наставим да радим на себи и улажем у себе још више него до тада. Надам се да сам то поверење својим радом, трудом и знањем и оправдао и да ћу у будућности добити прилику да као селектор предводим неку нашу државну селекцију.

Прву генерацију смо селектирали селектор Владимир Јовановић и ја. Окосницу репрезентације чинили су играчи из Западне Србије, јер смо ту имали лигу, а и добро се радило са тим момцима по клубовима. Радили смо пробне тренинге на подручју Београда и Војводине и одатле прикључили неколико играча . Убрзо након тога нам се у стручном  прикључио и Иван Мандић – тренер голмана. Клубови са Истока нису се нешто претерано ангажовали, слична ситуација је и дан данас.

Тренер U19 репрезентације Србије Гавриловић на тренингу

Сећам се нашег првог званичног меча против Казахстана у Врњачкој Бањи на развојном Уефином турниру и ишчекивања футсал јавности да види ко су ти дечаци и шта могу. Нико сем играча и нас тројице из стручног штаба није знао шта можемо. Тај дан сам на трибинама пре меча срео Душана Матића – тренера голмана репрезентације Финске и рекао да ћемо победити Казахстан. Погледао ме је мало у чуду, али тако је и било, демолирали смо Казахстанце – 8:1 за нас. Након тог меча, у ствари након целог тог турнира,  где смо још изгубили од Русије 2:5 и победили Румунију 6:2, на U19 селекцију почиње да се гледа другачије и добијамо већу подршку ФСС, која се огледала кроз већи број окупљања и већи број пријатељских мечева.

Што се тиче квалификација за ЕП, реалност је да смо тамо доживели резултатски дебакл. Игре нису мерило резултата, били смо и више него доминантни у два меча и заслужили смо да победимо и Босну и Херцеговину (2:2) и Молдавију (4:6). Ипак, видело се да смо цео ток припрема подредили утакмици са Португалом, која је била не само фаворит да иде на Еуро, него и главни фаворит да га освоји. У једном феноменалном мечу изгубили смо 1:3, а водили 1:0 и били буквално на лопту од победе. Селектор А тима Португала Жорж Браз нам је након меча честитао на игри и признао да су имали среће и да су се извукли. Да смо то добили, сигуран сам да би се пласирали на Еуро, али то су приче шта би било кад би било. Овако, били смо четврти у групи са Португалом, Босном и Молдавијом. Резултатски неуспех и тачка!

Ипак, успели смо из те прве генерације да промовишемо много младих играча, да их научимо футсалу. Имали смо и огромну помоћ њихових клубова. Са списка пред квалификације за ЕП  од 15 голмана и играча – 10 је сад у Првој футсал лиги Србије, четворица у Другој и један у Трећој. По мени, то је велика ствар за српски футсал. Никад нисмо имали тако младе, а тако тактички обучене играче. Е, сада, како немамо U21 репрезентацију и не окупљамо их више, ти момци су препуштени клубовима и себи, сад их чека оно најбитније, а то је да се изборе прво да буду носиоци игре у својим клубовима, онда и да једног дана заслуже позив у сениорску репрезентацију.  У честом сам контакту са већином и помажем им саветима колико могу. Није лако, неки су почели и да одустају, али то је живот. Непрестана борба. Ко нема глад да успе и жељу да се бори, тај неће успети ни у чему, па био то футсал или било шта друго.

Слажем се да у новој генерацији имамо већу базу и већи индивидуални квалитет играча. Међутим, оно што је озбиљан проблем и недостатак у односу на прву генерацију је што већини момака рад у клубовима мањка, а без тога нема ничега. Не може се чекати окупљање репрезентације које је једном у два месеца или три, да би се направио футсал играч. Тренутно, нама ће неко квалитетан са великог фудбала сигурно помоћи да направимо са U19 мало бољи резултат, али дугорочно гледано, шта ми добијамо тиме? По мени, готово ништа…

Владимир Јовановић и Марко Гавриловић
  • Садашњост и будућност футсала у Србији: по Вашем мишљену, у ком правцу стреми?

Ако гледамо услове које има репрезентација за рад, подршку савеза, резултате које А тим има, онда је садашњост футсала у Србији феноменална. Много ствари је покренуто, евидентан је напредак у свему у односу на раније. Наравно, било је и грешака, али ко ради и покушава нешто да направи тај мора и да погреши.

Прва лига нам је мало неизвеснија него прошле године, али то не значи да је и квалитетнија. Исто важи и за Другу лигу. Отварају се нова тржишта, све млађи играчи нам иду у иностранство и то, колико видим, чест мотив којим се воде искључиво је новац. Знам да од нечега мора да се живи и разумем то, али млад играч мора да буде пажљив у одабиру клуба и да, пре свега, изабере клуб који ће му омогућити да се даље развија као играч и да оствари свој играчки потенцијал. У том случају ће новац доћи временом и биће га све више. Старији играчи су нешто друго и њима је и логично да новац буде приоритет.

Футсал U19 репрезентација Србије – прва селекција на припремама у В. Бањи пре две сезоне

Што се тиче будућности футсала у Србији… Све зависи шта нам је циљ и чему тежимо. Ако желимо да једног дана стигнемо и престигнемо Шпанију, Португал и Русију, онда ово није довољно. Недостају нам професионални клубови, као што су својевремено били Марбо и Економац, али не да их буде један или два, него да буде бар цела Прва лига. Зашто? Зато што не можеш да очекујеш од играча коме лига траје осам или девет месеци годишње, где у клубу у најбољем случају тренира пет пута недељно, да буде професионалац. Од чега живети кад првенство не траје? Онда мора да се запосли негде, да ради и аутоматски му футсал постаје секундаран, малтене, рекреација. Исто важи и за тренере.  Како очекивати од играча и тренера да стално напредују и буду врхунски и побеђују људе који су професионалци, ако им не створиш услове да раде само у футсалу и да живе од тога? Надам се да ће се у српском футсалу у блиској будућности појавити спонзори, да ће се клубови професионализовати и да ће нам будућност бити боља од садашњости.

Спортски Журнал – КМФ Нови Пазар

Има у Србији играча и тренера који живе само од футсала, али – нема их много. Нажалост, од њих велика већина чека први миг и понуду из иностранства да оде негде и заради новац. Разумем их јер сам и ја у истој позицији, сваког лета, кад се заврши сезона чека ме разговор са породицом и након тога одлука шта и како даље, да ли се вратити кући и коначно ‘уновчити ’ диплому државног факултета која лежи у прашини 12 година, или, ипак, наставити радити оно што волиш и надати се да ће једног дана, по могућству већ сутра, бити боље… А шта ако не буде, где онда ићи прекосутра и чиме се бавити? Љубав према футсалу јесте велика, али за све у животу морају да постоје неке границе. Тако да се немојте изненадити ако већ од лета постанем само неко ко долази да гледа утакмице, ужива у њима и навија… Надам се да до тога неће доћи, далеко је лето. До тада је најбитније да сви будемо здрави и да се превазиђе ова криза и коронавирус који је погодио цео свет, након тога и да завршимо првенство које је у току и да на терену видимо ко је то најбољи у Србији ове сезоне.

(Фото: М. Гавриловић – лична архива)