БОЈАН ПАВИЋЕВИЋ: Најмлађи смо и најбржи у Европи

Футсал репрезентација Србије сачувала је образ и добар глас српском фудбалу. У 2020. остварила је оно што ниједна друга репрезентативна селекција није. Између осталог, прошла је уздигнутог чела кроз жестоке квалификације за СП доказујући свету да израста у респектабилну екипу чије ће вредности тек доћи до изражаја.


Уз играче, најзаслужнији човек за препород и узлет овог у много чему атрактивног спорта намењеног уметницима фудбалске игре, без сумње је Бојан Павићевић, од јуна прошле године на функцији директора за футсал и женски фудбал у ФСС. Дете је Београда и асфалта Вождовца, заљубљеник у мали фудбал и један од најистакнутијих српских играча у историји овог спорта. Човек је чијим венама тече не само неизмерна искрена љубав већ и узаврела страст према овој чаробној игри.

Носио је дрес КМФ Вожд, затим и екипе Темпо компани, да би 2003. основао с пријатељима чувени футсал клуб Марбо интермецо. Играо је Лигу шампиона, освајао титуле првака државе, дрес репрезентације носио је на 72 утакмице, постигао је 20 голова, био капитен Југославије, СЦГ и Србије… Учествовао је на шампионатима континента и светском шампионату на Тајланду.

Од јуна 2019. године одлуком Извршног одбора ФСС именован је за директора футсал и женских селекција ФСС. Члан је и УЕФА комисије за футсал. Беспрекорно говори енглески.

Игор Гачић и Бојан Павићевић

Били сте велики играч малог фудбала, један од највећих. Кажу да сте могли да будете и велики играч великих терена. „Имао сам предиспозиције, могао сам заиста да будем штопер на гласу, али ја сам једноставно волео мали фудбал. Био сам један од оних који га је играо и на малом и на великом одмору, на улици са головима од две цигле, дан и ноћ. Сад знам да без те школе нема правог фудбала и фудбалера. Бразилци, Аргентинци и данас тако раде.“

Некада је иста слика виђана и код нас. Данас је друга прича. „Када бисмо колима обишли град, тешко да бисмо пронашли игралиште и децу како играју фудбал. Зашто је тако, немам објашњења. Дечаци које родитељи одвезу на тренинг и враћају колима са тренинга тешко да могу бити озбиљни играчи. То је мало времена за тренинг. Фудбал се игра по цео дан, и на улици и у школи, тек после се иде на тренинг. У игри на мале голиће се развијала техника, брзина додавања и размишљања. Ко заврши школу фудбала на улици, ишао је у Звезду или Партизан.“

Ко је најбоље играо фудбал на петопарцу код нас? Преки Радосављевић је легенда, краљ малих терена. Отишао је са београдског асфалта и заиграо у дресу репрезентације САД на Светском првенству. Не мали, већ велики фудбал. Могао је све, за њега није било тајни. Било је још мајстора и велемајстора. Никола Вигњевић је можда био највећи од свих.“

Ко је Вас задужио на терену, продао Вам фазон, финту… „Има једно проклизавање које памтим. Било је то на шампионату Европе. Легендарни Бразилац Сирило, који је наступао за Русију, увек је говорио да му је најтеже било да игра против мене. И онда се догодило да је имао један спектакуларан потез. На подлози на којој никада нисам играо ја сам проклизао, а он је подбо лопту и савладао Пецу Брзаковића, најбољег голмана свих времена у малом фудбалу.“

Сви Вас хвале за оно што је футсал данас у Србији, кога бисте Ви похвалили?„Пре свих Драгана Милачића Кенедија. Он је отац малог фудбала код нас. Говорио је између осталог да ’голман који не зна да игра ногом не може да буде одличан голман’ и то је жива  истина. Много смо научили од њега, основао је чувене Мунгосе, играо средином осамдесетих турнире и побеђивао у Загребу, Београду, Љубљани, Мостару и Новом Саду. Његови Мунгоси су били фудбалски харлемовци.“

 Драган Милачић Кенеди и Бојан Павићевић уочи меча Србија – Бразил

Генерално, шта је разлог да футсал упркос огромној популацији која га игра није у категорији најпопуларнијих спортова и оних на тржишту курентних? „Рак-рана футсала је што није олимпијски спорт. Истина је да мало спортова  имају ту моћ коју има футсал. Кад ово кажем, говорим о конкуренцији. Футсал упражњава цела планета, милиони људи га играју, што није случај са готово 80 одсто спортова из олимпијског програма. Нема земље у којој се футсал не игра, у којој не постоји футсал лига или две, три лиге. Код нас има сто клубова који се званично такмиче. За неке друге спортове ова масовност је сан.“

Упркос чињеници да цела Србија игра мали фудбал и футсал, да је то масован спорт, утисак је да јавност мало зна о футсалу и његовим звездама. „Највише бих волео да кажем како смо ми из футсала криви, али нисмо. Да јесмо, знали бисмо како то да решимо. Утакмице репрезентације у Београду гледа 10.000 људи, на Чаиру у Нишу 4.000, у Смедереву такође. У Зрењанину не могу да уђу у дворану сви који желе да нас гледају. Упркос тим чињеницама, сутрадан у новинама немамо ни приближно простора колико посета догађају заслужује. У неким новинама нема чак ни резултата. О томе колико смо присутни на ТВ боље да и не говоримо. Заслужујемо далеко више. Не разумем, заиста не разумем како људи, уредници у средствима информисања немају слуха за неке ствари. Очигледно је да нисмо миљеници штампе и телевизије.“

Једна од Ваших изјава кад сте постали директор није остала незапажена. Рекли сте „сада имамо систем“. Шта то значи? „То је кључно, цела моја филозофија се заснива на систему. Кад сам дошао у ФСС  направио сам план, држао се свог дворишта. У овом спорту сам цео живот, играо сам за клуб, прошао сам све клупске структуре, исто то важи и за репрезентацију, уверио сам се како функционишу и клуб и репрезентација, од економа до самог врха. Водио сам као власник и клуб, све што се тиче футсала сам прошао, сада сам већ четири године у систему Савеза, пажљиво сам студирао сваки детаљ, трудио се да не вучем исхитрене потезе и зато добро функционишемо. За овај посао није довољно да кажеш ја све знам, ја сам играо фудбал, био сам добар играч. Све је то океј, али за успех је потребно низ других ствари.“

Између осталог, и то како изабрати селектора и коме поверити тако деликатну улогу. „И селектор је продукт система који смо направили. Горан Иванчић је најквалификованији тренер кога тренутно имамо. Требало је да буде селектор и пре Аце Ковачевића с којим је наша репрезентација била четврта у Европи, али су га спречили породични проблеми. Океј, сачекали смо га. Имамо сада на врху седу главу, плус енергију младих људи у стручном штабу.“

 Бојан Павићевић и Горан Иванчић

У српском футсалу очигледно нема изненађења, све је унапред испланирано.„Кад сам дошао, направљен је план за осам година. План са јасним циљевима. Један бржи план за четири и један дугорочни за осам година. Наши планови су били на почетку да одемо на наредно првенство Европе. И отишли смо. Следећи задатак је био пласман на СП. И у томе смо успели. Тај шампионат уместо ове, играће се наредне године.“

Шта је следећи корак? „Медаља на оба велика такмичења. Све је као што видите просто. Код мене нема дилеме да ли ћемо успети, ја немам простор за неуспех. То сам саопштио и играчима. Дошло је до смене генерација, отишли су неки сјајни играчи, мајстори каквих мало има. Питање ја када ћемо поново имати једног Перића или Коцића. Међутим, они као генерација нису могли да испоштују захтеве нових достигнућа. Да би стигли корак даље, морали су да промене себе. Нису успели, ми морамо даље без њих.“

Играчи Србије пред бараж са Финском у Крагујевцу

Србија је имала искусну репрезентацију, сада има једну од најмлађих у Европи. „Убедљиво најмлађу у Европи. Најмлађу и сигурно најбржу, што никад није било у Србији. Увек смо имали проблем недостатка брзих играча. Сада смо селектирали тим тако да од 14 имамо осам или девет ултрабрзих играча. То је захтев времена, једноставно тако морамо да пакујемо репрезентацију.“

Да ли је тачно да су у стручном штабу А селекције и селектори У19 и женске репрезентације? „Тачно је, сви раде заједно. У19 мора да ради исто што и А тим. Наши клинци су већ у том годишту у систему. Они и у тим годинама знају кад добију лопту где треба да трче, они у млађим категоријама науче азбуку, знају да пишу и сада им преостаје да од слова праве речи, а од речи да спајају реченице. То је систем који ће трајати и који ће се тешко разводнити ко год да дође после нас.“

Поборник сте максиме да ништа није случајност. „Апсолутно тачно. Код нас се све зна, ми смо озбиљна војска. Да није тако, не бисмо били једна од пет европских репрезентација, у конкуренцији 50, која ће играти светско првенство. Требало је проћи једну групу, другу квалификациону групу, нас је једино кроз квалификације једну утакмицу добила Шпанија, вишеструки светски и европски првак. На крају смо у мечу одлуке добили и Финце. Ми имамо правила, код нас се зна и кад репрезентативци могу да користе телефон и кад не могу, нема хотела у ком смо били смештени а да после у Савез није стигао мејл уз констатацију да смо били максимално коректни гости. Ништа није случајно, ми имамо прецизан образац како се треба понашати.“

Имате и још нешто што многе друге репрезентације или екипе немају. „Имамо најбољег селектора, најбољег тим менаџера (Игор Гачић), најбољег кондиционог тренера (Александар Петровић), менталкоуча, најбоље играче. Имамо и хемију, код нас нема кланова, сви се дружимо. О свему гласно причамо, у расправама користимо аргументе а не ружне речи, зна се у свему граница. Имамо и ауторитете у капитену, селектору. Не можете да поверите место селектора неком кога играчи не поштују.“

Како се котирате у ФСС, али и као функционер у Комисији за футсал у УЕФА?„Нисам ја директор кога је неко довео, ја сам ту јер разумем и знам тај посао. Имам и звање и знање. Пре свега, знање. И огромну енергију, хоћу да завршим оно што сам започео. То су препознали у ФСС, али и у УЕФА. И тамо ме људи као функционера задуженог за футсал максимално уважавају. Они одлично знају ко сам и зато уживам репутацију човека који зна свој посао.“

Један од највећих проблема у српском футсалу било је навијање, учестале туче на терену и трибинама… „То је искорењено. Пре двадесетак година било је инцидената, тензије на терену, неприкладног понашања. Све је то истина, али тако више није. Ја сам то сасекао. То више није карактеристика чак ни Коњарника. Кад су престали да играју, њима је у свести остало то понашање одраније, сада је друга прича. Људи сада долазе на трибине да уживају у добром футсалу, ми немамо више ту структуру навијача, оне који долазе пијани и који су склони непримереном понашању. Нама то као спорту не треба.“

Променили сте и систем такмичења. „Од четири групе друге лиге направљена је једна јединствена. То је највећи футсал погодак у последњих 20 година. Ова лига се игра у 12 различитих градова, конкуренција је изузетна, разлика у квалитету клубова готово да је минимална. Та лига је истовремено и сјајан филтер за ону најквалитетнију. С поносом истичем да је наша Прва лига, по систему и скоцканости, једна од 10 најбољих у Европи.“

Захваљујући Вама, футсал поново могу да играју и играчи регистровани за велики фудбал. „И то је једна од битних промена. Једна од круцијалних ствари је што и судије сада могу да суде и велики и мали фудбал. Многе ствари смо затегли. Свесни смо да у наше клубове неће доћи играчи Звезде или Партизана, али хоће момци из зоне који примају 200 евра у клубовима. Ако играју и код нас и имају још толико или мало више, онда ће остати у спорту. И добро је да остану јер ми више омладине за расипање и разбацивање немамо.“

Не тако давно један од најтежих и најопаснијих задатака било је суђење утакмица футсала. Било је и претњи, уцена, батина… „То време је прошлост, сада судије тај посао обављају без стрепње да им се може нешто непријатно догодити, све је буквално под контролом. Увели смо камере, свака утакмица мора да се снима, лично сам се заложио да судије добију адекватне таксе. Судије никада заправо нису биле боље плаћене него данас. И све то плаћа ФСС. И судије и делегате, све Савез регулише. Сале за утакмице и тренинг такође не плаћају клубови. Све то регулишу локалне заједнице. Клубови све имају бесплатно. Футсал је ушао у систем. Било је борбе, највише отпора у Београду, али успели смо и то је у овом тренутку најважније.“

На прагу смо 2021. Шта бисте пожелели српској футсал репрезентацији у новој години? „Моја честитка је заправо нека врста обавезе за њих. Рекао сам момцима и стручном штабу да желим медаљу на првенству света које је требало да се игра ове, а померено је за септембар наредне године. У  првом делу 2021. започињу и квалификацијама за шампионат Европе 2022. Апсолутни смо фаворити у групи са Босном, Румунијом и Македонијом. Уколико испунимо план, чека нас пуно радости. Учинићемо, верујте, све да 2021. памтимо по вредним остварењима и добрим резултатима.“


ДАНИЈЕЛ ЈЕ БРОЈ ЈЕДАН

Било би занимљиво чути и ко је за Вас најбољи играч футсала у свету свих времена?

„Много је мајстора ове игре. Недавно је било и гласање с питањем ко је први свих времена. Највише гласова добио је Бразилац Мануел Тобијас, број два је био такође Бразилац, Данијел, који се прославио у дресу Шпаније, а број три славни Шумахер. И он је такође Бразилац, београдска публика имала је ту част да га упозна, играо је меч Лиге шампиона Марбо – Бумеранг. И ја се слажем да су њих тројица уистину нај, нај, с тим што је за мене број један Данијел. Играо сам против њега више пута, човек је просто невероватан.“

Комплетан интервју Бојана Павићевића можете прочитати на порталу новина ЕКСПРЕС-а, одакле смо и преузели делове.

(www.ekspres.net)